ОШ Вук Караџић
КРАТАК ИСТОРИЈАТ ШКОЛЕ
Пре 170 година, у време када Кнежевина Србија још није независна држава, када је највећи број њеног становништва неписмен, када рад на образовању чини своје прве кораке, када недостају учитељи и простор 1842. године почела је са радом прва приватна школа у Сремчици. Била је смештена у згради суднице, мештани су је звали ,,школица"“. Зграда је била мала, ниска, мрачна, јер су прозори били мали и улепљени хартијом.
На почетку рада ,,школица"“ је имала само 7 ђака и то дечака, махом одраслих. Родитељи нису били расположени да шаљу децу у школу, јер су им били потребни у обављању пољопривредних послова, а сматрало се да женска деца не треба да се школују – њима је била намењена улога мајке и домаћице. Тек законом из 1882. године основна школа постаје обавезна за све дечаке и девојчице старије од 7 година.
За све време трајања прве школе од 1842. до 1875. године постојала су само 3 разреда са око 30-так ученика. У школи се учила штица, читање, часловац, псалтир, црквено појање, бројање до 100 и нешто рачуна. Писало се на обичној хартији, гушчијим пером, а учитељ је правио мастило од лишћа и галице. Испит се полагао на крају године, велики број ученика није излазио на испит, па се једном десило да су сви понављали.
Учитељи нису имали сталну службу, били су углавном занатлије, без већег знања и воље, а самим тим и без већег ауторитета. И сами ученици су били већ одрасла деца, често грубог понашања, па је било и физичких казни. До отварања државне школе променило се 10 учитеља. Први учитељ је био Милоје Вукићевић из Бачке, који је остао упамћен по свом сујеверју.
Прва државна школска зграда подигнута је 1875. године, заслугом тадашњег председника општине Јеврема Нешића и трговца Милована Миљковића, који је општини позајмио 300 дуката. Подигнута је у центру села и постала је узор у градњи нових кућа. На почетку је имала само 2 учионице, али је временом у зависности од потреба и пораста броја ученика често мењала унутрашњи, па чак и спољашњи изглед. Срушена је 2006. године због неопходног простора за доградњу школе.
Број ученика на почетку рада државне школе кретао се око 50-так. Постојало је само једно одељење за сва четири разреда. Друго одељење првог разреда отворено је тек 1910. године. Испит се полагао на крају године, ученици су редовно похађали школу, врло мали број је понављао разред.
Први учитељ који се дуже задржао, 14 година од 1897-1911. године, био је Чедомиљ Тодоровић, па је то време запамћено као ,,Чедино доба“." Тада су ударени темељи модерном школству у Сремчици. Поред рада у школи, радио је на културном уздизању села, а бавио се и писањем. Основао је народну књижницу, продужну школу, Винодељску задругу и Грађански клуб. Објавио је ,,Летопис основне школе "“ и ,,Бићеш грађанин“".
Пред Балканске ратове, радила су само два одељења састављена од ученика од првог до четвртог разреда. Број ученика се кретао око 100. Школске 1912/13. за време Балканских ратова рад школе је потпуно прекинут, тако је било и за време Првог светског рата 1914-1918, јер у школској архиви за тај период нема података о раду школе.
Ратни период у раду школе обележила је учитељица Дамјанка Глишић, супруга познатог сликара Драгомира Глишића, која је била веома образована жена за своје време. Школе је учила у Крагујевцу и Београду, а студије педагогије у Цириху у Швајцарској. Одлично је говорила Немачки језик.
Измећу два Светска рата, за време краљевине, број ученика се кретао измећу 200 и 300. Радила су два одељења, а тек пред Други светски рат отворено је први пут треће одељење. У овом периоду уређено је школско двориште, а у школском ходнику отворена је читаоница.
За време немачке окупације у Другом светском рату нарушава се изглед школског дворишта и углед школе. Школска документација је непотпуна. Поново раде само два одељења, а велики број ученика изостаје из школе. У школу пристижу деца ратних избеглица.
Са повећањем броја становника у послератном периоду, који у Сремчицу долазе из различитих крајева тадашње Југославије, повећава се и број ученика. Школске 1957/58. године отвара се прво одељење петог разреда, да би школске 1960/61. године школа прерасла у осмогодишњу.
Због недостатка простора, 1959. године у школском дворишту, са источне стране, подиже се нова зграда са 5 учионица и 2 канцеларије. Убрзо и тај простор постаје недовољан, па је зграда дограђена 1962. године.
Крајем 60-тих двадесетог века, дошло је до смањења броја ученика што се поклопило са тадашњим настојањем да се на територији Београда укину такозване патуљасте школе. Тако је 1963. године ОШ ,,Вук Караџић“ припојена ОШ ,,Владимир Назор“ у Железнику, у чијем ће саставу остати до 1975. године, када се поново осамостаљује.
Тадашњи директор ОШ,,Владимир Назор“ био је Сава Стекић, професор чије је дело ,,Школа у Сремчици - 150 година живота и рада“ објављено јубиларне 1992. године, драгоцени извор података о развоју школства у Сремчици.
После осамостаљења школе 1975. године припојена јој је ОШ ,,Бранко Радичевић“ из Велике Моштанице, која ће у њеном саставу остати до 1989. године.
Број ученика је непрестано растао, прелазио је 2000, радило се у четири смене. Школа је 1992. године реконструисана и дограђена. Школске 1992/93. у Сремчици је почела са радом новоизграђена школа ,,Душко Радовић."
Школске 1995/96. отвара се пето одељење првог разреда, што се наставља и наредних година. Недостатак простора постаје све већи. Стара школска зграда се руши 2006. године и почиње доградња фискултурне сале и осам учионица. Које су пуштене у рад 2008/09. године. Школска зграда поприма садашњи изглед.
Током 2001/2002. у школи је радило позориште ,,Мала сцена"“, под покровитељством Народног позоришта из Београда. Многи бардови нашег глумишта посетили су школу. Од 2006. реализује се пројекат ,,Отворена креативна школа" са три страна језика“.
Наша школа данас има 1030 ученика и 40 одељења. У њој ради 95 запослених од којих је 65 наставника. Настава се одвија у савремено опремљеним кабинетима. Ученици постижу изузетне успехе на свим нивоима такмичења, а из физике и историје су најбољи у Србији.
Са поносом славимо 170. годишњицу и у годинама које долазе настављаћемо традицију и стремити ка још бољем раду и новим успесима.
